|
ISTORIJSKI RAZVOJ
Ne može se sa sigurnošću ustanoviti kada su ljudi prvi put
zaronili, ali je to svakako potreba stara koliko je stara
i ljudska zajednica. Mora i okeani su neiscrpan izvor znatiželje,
hrane i prirodnih bogatstava.
Prema procenama arheologa mnogi umetnički predmeti od sedefa
potiču čak iz 4500-te godine pre n.e. Poznato je da je kinseki
imperator Zu dobijao danak od svojih podanika u biserima 2200-te
godine pre n.e.
Prvi pisani podaci o ronjenju nalaze se u Homerovoj »Ilijadi«,
napisanoj 700 godina pre n.e., u opisu vojnih operacija ronjenja
za vreme Trojanskog rata (1194.g. pre n.e.). Aleksandar Makedonski
je koristio vojne ronioce za rušenje podvodnih prepreka pri
opsadi grada Tyra, 333.g.pre n.e.za šta su upotrebljavali
primitvno ronilačko zvono.
Istina, prvi ronioci su ronili na dah, bez ikakve opreme,
praktično potpuno isto kao i danas kad kratko zaroni svaki
kupač.
Jedan od prvih pokušaja projektovanja ronilačke opreme koja
bi omogućila brže plivanje pod vodom, bolju zaštitu i duži
boravak, jesu skice velikog Leonarada Da Vincia (1452-1519),
koji pravi modele ronilačkog odela i peraja za ruke i noge
po ugledu na plovne kožice ptica plivačica.
 |
Međutim svi ti pokušaji ostali su ograničeni tehniloškim
napredkom i uglavnom su bili usmereni ka poboljšanju karakteristika
ronilačkog zvona s ciljem što dužeg boravka pod vodom. Do
kraja 1600 godine zvono se prilično usavršilo. Loren Gulielmo,
1553.godine konstruiše zvono koje je omogućavalo boravak pod
vodom bez dovoda vazduha s površine u trajanju od jednog sata
a idejnu prekretnicu u razvoju podvodnog zvona učinio je 1691.godine
Englez Edmund Halley, koji je uveo sistem dovoda vazduha s
površine uy pomoć bureta ispunjenog vazduhom koje je spušteno
do zvona. Takvim zvonom Halley je sa još četvoricom ronilaca
dosegao dubinu od 20 metara i zadržao se pod vodom 1 sat i
30 minuta. Tehnološki napredak i zamena bureta, kao rezervoara
za vazduh, pumpom, omogućili su konstrkciju kesona u kome
su ronioci mogli daleko duže da borave i rade.
Ovde treba napomenuti izum italijanskog fizičara iz 1680.godine,
koji je iskoristio zapažanja Leonarda da Vincija o karakteristikama
disanja pod vodom, konstruisao ronilački aparat s pretpostavkom
da se izdahnuti roniočev vazduh može ponovo udisati ako se
oslobodi vlage. Tako je predvideo bakarni kondenzator iz koga
ronilac ponovo udiše. To je prva ideja o sistemu aparata zatvornog
kruga, iako ovaj aparat nije mogao funkcionisati, ujedno on
je prvi opremio ronioca perajama i tako od ronioca šetača
napravio ronioca plivača, ali se njegova ideja počela primenjivati
tek nakon 250 godina.
Tek je oko 1835 godine u hemiji shvaćena apsorpcija CO2 i
tada su inženjeri mogli usavršiti razne aparate za upotrebu
u rudnicima i anesteziologiji, pa je ideja o aparatima poluzatvorenog
i zatvorenog kruga disanja mogla biti ostvarena. Mogućnost
dovođenja komprimovanog vazduha pod vodu, 1770.godine omogućava
dalji razvoj ronilačke kacige.. Godine 1774 u Le Havreu, Francuz
Perminet, prikazao je ronilački šlem u kojem je komprimovani
vazduh dovođen kroz cev povezanu sa velikim mehom na površini.
Rekord ovog ronjenja iznosio je 15 metara tokom jednog sata.
Godine 1782 potonuo je admiralski brod »Royal George«. Za
operaciju spašavanja, Englez Ausgust Seibe konstruiše ronilački
šlem, 1819, takozvani »otvoreni dres«. Kasnije osniva poznatu
firmu »Seibe – Gorman and Company« i tokom spašavanja tog
broda, 1837 godine, konstruiše odelo od platna. Ista se individualna
»teška«, ronilačka oprema (meki skafander) uz kasnija usavršavanja
koristi i danas.
[ vrh strane ]
Tako je od 1837 godine razvoj ronjenja počeo zavisiti od
dva faktora: konstrukcije ronilačke opreme i kompresora; saznanjima
o delovanju povišenog pritiska na ljudski organizam i od razvoja
podvodne fiziologije. Dok se tehnički deo usavršavao naglo
s industrijskom revolucijom, fiziologija je sporo napredovala.
Tek je francuski fiziolog Paul Bert, 1878 godineosvetlio pojam
dekompresione bolesti, a prva rekompresiona komora instalirana
je u vreme izgradnje prve podzemne železnice Hadson River
u Njujorku 1893.godine. Istraživanja Paula Berta dovela su
do uvođenja procedure profilaktičke dekompresije po principu
sporog i kontinuiranog izronjavanja.
Otprilike u isto vreme pojavljuje se i rad Johna Scoatta
Haldanea na polju podvodne fiziologije. U to vreme postojao
je interes za dugim ronjenjem zbog izgradnje raznih podvodnih
objekata i čestih spasavanja potonulih brodova kao posledice
pojačanog pomorskog saobraćaja i ratova. Haldane je tada usavršio
svoju teoriju zasićenja (saturacije) tkiva koja je dovela
do modela stepeničastog etapnog profilaktičkog dekompresionog
izronjavanja. Nakon opsežnog istraživanja kraljevska ratna
mornarica Velike Britanije 1906 godine usvaja profilaktičke
dekompresione tablice i određuje maksimalnu radnu dubinu za
ronioce koja je iznosila 63 metra.
Uporedo sa razvojem ronilačke opreme po sistemu dovoda vazduha
s površine, razvija se i autonomna ronilačka oprema kod koje
ronilac nosi na sebi rezrevu komprimovanog vazduha. Rouquayrola
i Denayrouze, 1872.godine stvaraju upotrebljiv regulator za
redukovanje visokog pritiska vazduha na pritisak okoline čime
je omogućena puna autonomija ronilaca. Ta evropska dostignuća
podstakla su ubrzani razvoj ronilaštva u Americi. Usvojene
su, 1915.godine, Haldenove dekompresione tablice, usavršena
je oprema za ronjenje i napisan prvi priručnik za ronjenje.
To je bila prekretnica nakon čega počinju sve dublja zaronjenja
dostigavši prilikom vađenja potonule podmornice »F-4« kod
Honolulua 110 metara.
Od 1924.godine počinju eksperimenti s gasnim smešama helijuma
i kiseonika. Nova tehnika je primenjena 1939.godine, prilikom
vađenja potonule podmornice »Squalus« kod Portsmouhta na dubinu
od 80 m. i obavljeno je čak 640 ronjenja.
Amerikanci su do pred drugi svetski rat prednjačili u korišćenju
smese kiseonik – helijum zbog monopola proizvodnje helijuma,
ali su i ostale mornarice napredovale. Britanci su koristeći
tu mešavinu 1956.godine postigli dubinu od 220 metara.
Dalji korak u razvoju ronjenja pripada Francuzima Jacquesu-Ivesu
Cousteau i Smilu Gagnanu koji 1942 godine konstruišu »Aqua-Lung«,
regulator za disanje čime je postignuta puna autonomnost ronioca.
Princip tog regulatora otvorenog kruga disanja koristi se
i danas.
Istovremeno se u Italiji posvećuje velika pažnja konstrukciji
ronilačkog aparata zatvorenog kruga disanja, podstaknuta potrebom
za specifičnim zahtevima u vojnim ronjenjima.
Naredni korak u razvoju ronilačke tehnike i podvodne fiziologije
su ispitivanja dugogo boravka ljudskih posada u podvodnim
habitatima. Eksperimentiše se s gasnim mešavinama, poboljšavaju
se dekompresione tablice i traži granica visokog pritiska
koji ljudski organizam može da podnese bez rizika trajnih
oštećenja ili smrti.
Nakon drugog svetskog rta podvodne aktivnosti doživljavaju
eksplozivan razvoj u korelaciji s tehnološkim i ekonomskim
razvojem. Ronjenje više nije vojno ili istraživačko već postaje
dostupno svakom zdravom čoveku. To je danas masovna pojava.
Zbog toga ronjenje možemo podeliti na prfesionalno – komericjalna,
vojna i sportsko-rekreativna.
Današnja autonomna ronilačka oprema omogućava relativno siguran
kratkotrajan boravak pod vodom do dubine od 50 metara. Za
veće dubine potrebno je koristiti komplikovanu tehnologiju
i veštačke gasne mešavine za disanje.
Tehnika saturacionog ronjenja omogućava duži radni boravak
na velikim dubinama (ronioci francuskog preduzeća) Comex boravili
su 1972.godine u rekompresionoj komori na simuliranoj dubinu
na 610 metara a ronioci »Comexa« i Ratne mornarice Francuske
su 1977 godine ronili na dubini od 460 metara uz ekskurzije
do 501 metar. Ograničavajući faktor u osvajanju dubina je
ljudski organizam čija funkcija u uslovima visokog pritiska
nije dovoljno poznata.
Podvodna medicina proučava funkciju ljudskog organizma u
uslovima vodene sredine i povišenog ambijentalnog pritiska
kao posebna grana medicine relativno je mlada.
Osnovni problem podvodne medicine jeste stvaranje gasnih
mehurića u telesnim tečnostima i tkivima u uslovima brzog
pada okolonog pritiska. Tu pojavu je prvi put uočio Boyle
1670.godine u oku zmije izlaganoj vakumu. Sledeći problem
je da u uslovima povišenog pritiska pojedini gasni elementi
iz vazduha menjaju svoje fiziološke osobine, a inertni gasovi
postaju aktivni. Ta je pojava, takođe, rano uočena.
Već su pronalazači kiseonika Pristly (1733- 1804) i Lavoasier
(1743-1794), a kasnije Dumas 1797.i Loran Smith 1899.godine
znali za toksične efekte kiseonika pod povišenim pritiskom.
Narkotično delovanje azota na psihu čoveka u uslovima udisanja
pod povišenim pritiskom opisuje Junod 1834, a Triger 1843
izveštava o prvim slučajevima dekompresione bolesti.
Osnivačem podvodne medicine smatra se Paul Bert, koji je
1878 godine u knjizi »La pression barometrique« postavio na
naučne osnove patofiziološke promene u ljudskom organizmu
koje su uzrokovane neurotoksičnim efektima kiseonika, hipoksijom
i dekompresionom bolešću. Nakon toga sledi niz lekara istraživača:
ruskih, engleskih, američkih i francuskih ronilačkih škola,
koji su dali veliki doprinos u razvoju naučne misli iz oblasti
podvodne fiziologije.
[ vrh strane ]
Ronjenje
| 
